Опште информације:

Географски положај: 42º42' и 43º12' с.г.ш.  и 22º32' и 23º00' и.г.д.

Надморска висина: 463 м

Површина: 483 км²

Поштански број: 18320

Број насељених места: 43

Број становника (попис 2022.):

Укупно: 8.043 становника

Мушкарци: 4067

Жене: 3976

Млади: од 15 до 34 година: 1438

Млади мушкарци: 740

Младе жене: 698

Општина Димитровград налази се у југоисточном делу Србије, у горњем току реке Нишаве, у близини границе са Републиком Бугарском. Део је Пиротског округа и простире на површини од 483 km². Општина Димитровград лежи између 42º42' и 43º12' северне географске ширине и 22º32' и 23º00' источне географске дужине, на надморској висини од 463 m.

Према попису становништва, домаћинстава и станова из 2022. године, у Димитровграду живи 8.043 становника (мушкарци: 4.067, жене: 3.976), од којих је око 46 процената бугарске националности. У урбаном делу општине живи 5.188 становника, од тога 2.558 мушкарца и 2.630 жена.

Општину Димитровград чини пет целина са 43 насеља: Горње Понишавље (Димитровград,  Лукавица,  Гојин  Дол, Жељуша, Градиње, Бачево и Паскашија), Горњи Висок (Браћевци, Изатовци, Влковија, Доњи Криводол, Горњи Криводол, Бољев Дол, Каменица и Сенокос), Забрђе (Петрлаш, Радејна, Бребевница, Пртопопинци, Смиловци, Височки Одоровци, Гуленовци, Мазгош и Мојинци), Бурел (Горња  Планиница,  Грапа, Прача,  Сливница,  Верзар,  Било, Бањски  Дол, Барје, Доња Невља, Горња Невља, Поганово, Драговита, Скрвеница, Врапча) и Дерекул (Куса Врана, Трнски Одоровци, Искровци и Петачинци).

Кроз територију Димитровграда пролази значајна међународна друмска саобраћајница, у историји позната као „Via militaris” и железничка пруга Београд — Ниш — Софија, које чине источни крак паневропског саобраћајног Коридора 10 који повезује Европу са Азијом.

На око 5 km од Димитровграда налази се највећи гранични прелаз између Републике Србије и Републике Бугарске – Градина.

Природни ресурси

            Територија општине Димитровград припада планинском типу рељефа. Брдско-планински предео је делом просечен долином реке Нишаве.

            На територији општине Димитровград природна добра заузимају 32,33% од укупне површине подручја Просторног плана (48.325,00 ha). Истичу се три заштићена природна добра – Парк природе „Стара планина", Специјални резерват природе „Јерма" и Споменик природе „Петрлашка пећина". Ту су и друге природне вредности: EMERALD подручје, значајно са становишта примене Бернске конвенције у Србији; међународно значајно подручје за биљке (IPA - Important Plant Areas); међународно и национално значајно подручје за птице (IBA - Important Bird Areas) и одабрано подручје за дневне лептире (PBA - Prime Butterfly Areas in Serbia). Према подацима статистике шумарства РСЗ под шумом је 2017. године било 15.538 ha.

            Одоровачко крашко поље дугачко седам, а широко преко четири киломентара, нагнуто у правцу југозапада и југа, највеће је у Источној и Југоисточној Србији. Окружују га нижи кречњачки гребени и Видлич на чијем превоју се налазе најлепши видиковци. Језера           Главни водени токови су реке Нишава, Габерска (Лукавачка), Јерма, Височица и вештачке акумулације језера Сават I и Сават II. Цело подручје припада црноморском сливу.

            Сават 1 и Сават 2 су вештачке акумулације направљене у области Забрђа, у крашкој Одоровачко-смиловској котлини (на око 700 метра надморске висине) у близини села Смиловци, па су познатија као Смиловска језера.

            Од више стотина врста самониклог лековитог и ароматичног биља економски су најзначајније: клека, шипак, слез, мразовац, велебиље, линцура, јагорчевина, коприва, одољен, липа, смиље, бреза, глог, медвеђе грожђе, кантарион, боквица, маслачак итд. Ту су и бројни шумски плодови, воће, гљиве и друго од значаја за осмишљавање бројних активности у природи.  У планинском подручју се срећу висока (срна, јелен и дивља свиња), ниска дивљач (зец и перната дивљач - јаребица, препелица и дивљи голубови) и др.

            Општина Димитровград је на територији целе општине 2012. године прогласила „Парк агробиодиверзитета” с обзиром на то да је на њеној територији један од један од најзначајнијих центара „in–situ“ очувања генетичких ресурса са преко 20 аутохтоних раса домаћих животиња (домаћи брдски коњи, балкански магарац, каракачанска, пиротска, бардока овца, балканска коза...).

Историја и културно наслеђе

            Општина Димитровград богата је културном баштином, објектима градитељског, културног и историјског значаја, као и нематеријалним културним наслеђем.

            Трагови првих насеља на територији општине Димитровград датирају још из времена енеолита (3.300 – 2.200 г. пне), прелазног периода из каменог у метално доба. О томе сведоче многобројни археолошки налази као што су камене и бакарне секире, керамичке посуде, тегови и култни предмети.

            У бронзаном и гвозденом добу (2.200 г. пне – 1. века не) такође је било насеља што се може закључити на основу многобројних археолошких налаза металних секира, стрелица и бронзаног накита.

            Због свог географског положаја ова територија је још од античког периода била важна тачка у повезивању истока и запада. Ту је још у I веку нове ере пролазио пут ВИА МИЛИТАРИС на коме су се налазиле многобројне станице за одмор и промену коња.
На основу античког итинерарија из IV века, једна од таквих станица је и МУТАТИО ТРАНСЛИТУС, која би се могла налазити у околини или у самом граду. У непосредној близини станице помиње се и БАЛАНСТРА као античко насеље које је смештено на том путу.

О постојању насеља у периоду антике сведоче налази као што су керамички жижак и вотивни рељефи античких божанстава Јупитера, Хекате и Митре.

            Из касноантичког – рановизантијског периода налази се утврђење подигнутио у IV веку, а обновљено у VI веку за време Јустинијана. Налази се на око 3 км северозападно од града а служило је као заштита становништву у време упада разних освајача. Утврђење је опасано јаким двоструким бедемима. На његовом акропољу нађено је пуно фрагмената керамичких посуда, стаклених чаша, алатки, стрелица и накита.

            Из средњевековног периода потиче најлепши манастирски комплекс у околини, Манастир Св. Јована Богослова (Погановски манастир), подигнут крајем XIV века у прелепој долини реке Јерме. Овај манастир је био центар духовности и писмености у наредним вековима и тешким годинама турског ропства.

            Године 1433. ови крајеви су пали под турско ропство. Многи путописци разних нација који су путовали Балканом записивали су своја запажања и писали о животу у овим крајевима. Сулејман Величанствени, турски султан, који је са својом војском преузео поход на север при пропутовању кроз долину Нишаве (1521.) је записао: “Коначно сам у насељу под именом Царски бунар (Текву бинари)”.

            Кроз Цариброд је пролазио и путописац Ханс Дерншван (1555.), који је на путу из Софије за Цариброд написао “…Видео сам много Бугара по двадесет у групи, како после девет дана путовања журе из Цариграда после два месеца рада код султана. Они се враћају кући да би прикупили реколту са поља…” (18. јул). У даљем току путописа он додаје да је 19. јула сусрео на путу ка Цариброду много Бугара који су бачвама носили “султански десетак” – вино према Софији.

            По предањима назив овог насеља био је “Царски брод”, па се као такав и користи у народу. Име “Спри брод” помиње путописац Зигмунд фон Брјухен (1643. године). Позивајући се на неке писане изворе из доба пре ослобођења од Турака (1877. године), у књизи “Димитровград 1877-1945.” аутора Србислава Златковића, Др Цветана Васова и Др Гаврила Видановнћа, наводи се да се ово насеље помиње као село под меном “Зариброд” или “Зарин брод”, а касније у турским изворима као два села, “Велики и Мали Цариброд са по 60 до 70 кућа”.
            Бенедето Рамберти, Цариброд први пут помиње 1584. године. Цариброд је био врло погодан за краћи и дужи одмор у време кад се путовало на далеки пут пешице, коњима, коњским и воловсквм запрегама, караваном за Европу, Блиски и Далеки Истонк. И у оно време брод су називали место за прелаз и одмор преко реке или простора за одмор. Две реке – Нишава, односно Гинска и Лукавачка река, имале су изванредне погодности за дужи и краћи одмор са хановима саграђеним у Цариброду, а за смештај и преноћиште путника. У непосредној близини тих објеката налазиле су се штале и обори за смештај волова и коња, а служили су за вучу или за јахање.

            У опису грофа Вирмонда, који је 1718. године на путу из Беча за Истамбул прошао кроз Цариброд у својству аустријског посланика, наводи се: “Тада је у Цариброду на реци Нишави имало два моста. Један је изграђен од храстовог дрвета, низак и доста широк, а други висок и тесан, направљен од тесаног камена”.

            Константин Иричек пише да у главној улици има много дућана и ханова. Један од ханова је означен фирмом “Видлич планина” у коме је Иричек и одсео са својим сапутником А. Златарским. Аутор у даљем тексту описује тадашњу женску ношњу: “…жене су носиле цвећем украшене беле мараме на главама, црвене или црне сукмане, кецеље ткане грубим црвеним предивом са наглашеним вертикалним ивицама, а око својих тела носиле су обрађене плоче тзв. чипразе са црвеном тканином, кожом или посребрене. Девојке су имале од козје длаке ткане дугачке “коцене”, које су достизале и до једаног метра дужине, а испод њих вирили су мали репови покривени сребрним монетама. На ногама су носиле обичне опанке…”
            До данас није утврђено када је ово насеље коначно и званично добило име Цариброд.
Свој данашњи назив Димитровград носи од 1951.године, мада је Цариброд мештанима омиљеније и стога чешће коришћено име. Име „Димитровград“ добио је по бугарском револуционару Георги Димитрову, комунисти, шефу Kоминтерне и државнику.

Више информација о културно – историјском наслеђу потражити на интернет презентацији Туристичке организације Цариброд.